M O ŽE
NE M O Ž E
Žene kroz istoriju umetnosti
Akt/Golotinja - distinkciju između ova dva pojma teoretizovao je istoričar umetnosti Kenet Klark kao termine u kojima se u aktu referiše na kulturološki transcedentalnu depikciju nagog tela; golotinja referiše na otkriveno, ranjivo i sramotno nago telo. U slučaju zapadno-evropske umetnosti, nago žensko telo smatra se moralno podobnim subjektom likovne umetnosti ukoliko ispunjava uslove predstavljanja ’’akta“. Tipične reprezentacije ženskog akta u Evropskoj umetničkoj tradiciji stvorili su muški autori/slikari, postavljajući žene zarad zadovoljstva muškog posmatrača. Samim tim, kao objekat kontemplacije koji koristi ’’nagost“ da referiše na mitološke, biblijske ili orijentalne teme, akt se uzdiže kao legitimna predstava u umetnosti, navodno, nimalo kompromitujuća niti seksualna. Istoričarka umetnosti Rona Goffen ukazuje na problem da su u ovakvim temama subjekti više ukazuju na seksualnost posmatrača nego na sopstvenu zavodljivost.
_.png)
Seksualnost je tema koja se često pojavljuje u istoriji umetnosti, od samog početka ljudskog stvaralaštva. Skoro svaka civilizacija stvorila je posebnu vrstu eksplicitnih prizora u umetnosti, neretko u kontekstu spiritualnosti, religijskih rituala i obred koji su se ticali plodnosti, kako bi izrazili kulturološke ideale lepote i vrlina. U slučaju pornografije, kako bi ispunili ostvarenje čulnog zadovoljstva posmatrača.
Većina aktova izlaganih na Pariskim salonima XVIII/ XIX veka bili su ekspresija koelektivnog duha i žudnje muških građana Evrope tog perioda. Pojedini umetnici ulazili su u tematiku aktova smatrajući da mogu da konstruišu idealno žensko telo sklapajući delove tela različitih žena u jednu. Jedan od najvažnijih elemenata u celoj toj konstrukciji bila bi činjenica da je ta žena koju su stvorili zapravo - niko. Ona je nepoznata, ne postoji, ne možete je sresti na ulici, ne možete je opaziti, ona je deo metafizičkog sveta koji je daleko od ovog pojavnog. Šta onda propagiraju ti aktovi? Da li oni proslavljaju žensku lepotu ili žudnju muškog sveta za zadovoljstvom koje nije čulno shvatljivo u razmerama našeg sveta
_.png)
Opšte je prihvaćeno da je prikazivanje žene, osim prebacivanja željenih osobina na drugog, bilo prihvaćeno uveliko i u evropskoj literaturi u kojoj su se žene drugog sveta pretvarale u čiste objekte požude gubeći sve druge osobine. Sinteza svih tih činejnica dovodi nas do puta iz kojeg možemo iščitati način na koji se kreirala slika ,,ženstvenosti“. Tadašnja tradicija prikazivanja ženskog akta na Zapadu prikazuje ženu kao pasivnu osobnost koja je bespomoćna, dostupna, i može se posedovati, sve u funkciji muške fantazije
%2C_Ar.jpg)
_.png)
Umetničko nasleđe predstavljanja ženskog akta preispitano je nakon drugog naleta feminizma 1970ih godina. Feministički pokret pokretao je koncept žena kao stvaralaca umetnosti, a ne samo subjekata. Mnoge ženske umetnice koristile su svoja tela kao oličenje iskustva, oblik i sadržaj njihove umetnosti, doprinoseći razvoju postmoderne prakse telesne umetnosti.
Guerilla Girls predstavljale su anonimnu grupu feministkinja, ženskih umetnica zaveštanih na borbu protiv seksizma i rasizma u umetničkom svetu. Grupa je formirana u Nju Jork-u 1985. godine sa ciljem osvetljavanja problema rodne i rasne neravnoopravnosti unutar velike umetničke komune. Iskazivale su svoju borbu kroz različite medije vizuelne umenosti (postere, knjige, bilborde pa i javne nastupe) ako bi otkrile diskriminišući sistem umetničkog estamblišmenta.
